Данас, тридесет година по окончатку рата и потписивања Дејтонског мировног споразума, Босна и Херцеговина (БиХ) улази у нову фазу своје политичке путање – по први пут именује главног преговарача са Европском унијом, који ће водити преговарачки процес и представљати БиХ у кључним фазама њене евроинтеграције. Овај моменат, који би у стабилнијем систему представљао заједнички национални интерес, одвија се у окружењу дубоких унутрашњих подела, чврсто укорењених у дејтонском уставном оквиру. Упркос симболичном значају европског пута, политичке разлике међу представницима конститутивних народа и даље обликују читав друштвени и институционални живот БиХ.
Према Дејтонском мировном споразуму, Босна и Херцеговина се састоји од Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, као два ентитета установљена Дејтоном, са посебним статусом Дистрикта Брчко. Према Дејтону, Федерација Босне и Херцеговине обухвата 51% територије БиХ и организована је као федерална јединица састављена од 10 кантона, где се власт дели између Бошњака и Хрвата, док Република Српска заузима 49% територије БиХ и има уједињену, централизовану структуру, а Срби имају доминантну законодавну и извршну власт у Републици Српској.
Босна и Херцеговина има трочлано Предсједништво, састављено од једног Србина, једног Бошњака и једног Хрвата; Србин се бира са територије Републике Српске, док се Бошњак и Хрват бирају са територије Федерације Босне и Херцеговине.
Три деценије политичку динамику у Босни и Херцеговини обликују снажно испреплетени и често супротстављени интереси конститутивних народа. Контрадикције су толико изражене да је тренутно рјешење успостављено Дејтонским мировним споразумом реално једина формула која овдје може функционисати. Што прије то схватимо, брже ћемо се окренути ка будућности. Ово је посебно важно када се сјетимо да је Дејтонски мировни споразум био посљедње дипломатско рјешење у свијету око којег су се сложили сви велики актери: САД, Русија, ЕУ, Турска, Србија, Хрватска – заиста, сви. Након 1995. године, ни један сукоб у свијету није формално ријешен, или једнострана или привремена рјешења остају на снази. Стога, промјена Дејтона представља Пандорину кутију и за Босну и Херцеговину и за свијет. Дакле, српски представници, прије свега кроз институције Републике Српске, повремено сигнализирају пријетње сецесијом, настојећи да одрже свој положај „једнаке и поштоване стране“ и максималну ентитетску аутономију, коју Дејтонски мировни споразум јасно гарантује. Хрвати, са друге стране, инсистирају на измјенама изборног закона како би осигурали да директно бирају хрватског члана Предсједништва и, у дугом року, залажу се за стварање трећег ентитета – хрватског ентитета. Будући да се два члана Предсједништва бирају са територије Федерације БиХ, Хрвати, као бројчано мања група, често оптужују Бошњаке да значајно утичу на избор хрватског члана Предсједништва, стварајући додатан слој политичке напетости. Бошњачки политички представници залажу се за потпуну територијалну реорганизацију, укључујући укидање ентитета и јаку централизацију државе, са реорганизацијом БиХ у пет регија или кантона. Такође захтијевају укидање ентитетског гласања и права вета у Дому народа, сматрајући да они тренутно омогућавају блокирање процеса супротних интересима било ког од конститутивних народа и ометају ефективно доношење одлука на државном нивоу. Тако поново долазимо до чињенице да дејтонска формула остаје једини сигуран пут за Босну и Херцеговину. Као примјер сукобљених визија у Босни и Херцеговини може се указати на дан потписивања Дејтонског мировног споразума, 21. новембар. Овај дан је државни празник у Републици Српској, гдје се званично обљежава, док се у Федерацији БиХ не слави нити се признаје као празник.
У овом политичком контексту, међународна заједница остаје јако присутна кроз Канцеларију високог представника (КВП). КВП и даље игра значајну улогу у функционисању државе. Иако су интервенције високог представника постале рјеђе последњих година, мандат остаје широк. Посебно замјеран примјер била је привремена суспензија Устава ФБиХ на 24 сата током именовања владе Федерације, што је било беспримјерно у европској правној пракси и показало је дубоку зависност БиХ од међународног надзора.
Тридесет година након Дејтона, Босна и Херцеговина стоји у мрачном ходнику пред коначним вратима ЕУ и без политичке воље елита да је у потпуности интегришу као државу чланицу. Иако се често тврди да је уставно уређење државе превише сложено и представља препреку евроинтеграцијама, јасно је да БиХ није компликованија од Белгије или Швајцарске, са једном кључном разликом: Белгија и Швајцарска поштују своје уставе и не баве се опструкцијом. Како ће глобалне геополитичке промјене утицати на овај процес и да ли ће Босна и Херцеговина моћи да се придружи ЕУ прије других земаља, као што су Румунија или Бугарска, или ће постати предмет преговора између Истока и Запада, показаће временом. Реално, преговарачки процес БиХ и приступ могли би бити завршени у наредних седам година, под условом да постоји озбиљан консензус унутар ЕУ око даљег проширења на Балкан. У БиХ постоји озбиљна иницијатива да се омогући бржи приступ и чланство у ЕУ без права гласа у Европском парламенту првих десет година, што би било значајно изузетак од досадашње праксе. То би скратило вријеме, уштедело енергију и задржало значајан дио популације који углавном емигрира у земље западе Европе. Лично, не бих имао приговора да уђемо у ЕУ под овим условом.
Важан корак за БиХ би било премјештање канцеларије КВП из Босне и Херцеговине у Брисел или Берлин и постепено потпуно гашење КВП, на примјер, када БиХ направи кључне помаке ка ЕУ и усвоји пет критичних закона потребних за приступ. Према споразуму, главни преговарач ће бити Србин, што Бању Луку, као административни центар Републике Српске, ставља у центар преговарачког процеса, пружајући прилику за надокнаду изгубљеног времена потрошеног на покушаје промјене дејтонске уставне структуре. Коначно, Дејтонски мировни споразум је производ америчке дипломатије, и САД неће дозволити да се грубо крши или игнорише.
Саша Чекрлија, редовни професор у Босни и Херцеговини и Црној Гори, гост професор у НР Кини, доктор наука о одрживом развоју човјека. Био је савјетник Његовој Екселенцији Игору Црндаку, министру спољних послова (мандат 2015–2019).
Будите први који ће коментарисати