Да ли је успех непријатељ среће?

Пре неколико година, док сам радио у корпорацији у држави Флорида, позвали су ме да одржим говор ученицима средњe школe у пољопривредном региону где су већина ученика била деца имиграната радника на фарми.

Циљ говора није био толико да причам о свом послу, колико да мотивишем ученике да наставе студије на факултету. Разлог је што висок проценат средњошколаца чији родитељи нису ишли на факултет не наставља са високошколским образовањем. Тиме ограничавају своје пословне могућности.

На крају говора један од ученика ме је упитао: „Шта је успех?“ Нисам очекивао то питање и никад себе нисам означавао као успешну особу. Можда неко са пуно среће, да, али не и успешан. Онда сам му одговорио нешто једноставно и помало отрцано: „За мене је успех радити оно што волиш.“

Мислим да нисам био у потпуности у заблуди, али након тог сусрета сам осетио да је мој одговор био недовољан. Поготово зато што живимо у свету у коме није лако професионално се бавити оним што волиш. Иако, наравно, то не би требало да буде препрека да се живи испуњено. Највише иронично у мом одговору је било то што у том тренутку ја нисам био заљубљен у свој посао у енергетској компанији.

Краљевска шпанска академија, у првом одредби о дефиницији речи успех, каже да је то „срећан исход неког посла, дела и сл.“ Ово објашњење је једноставно у великим цртама, али мислим да му недостаје проширење његовог филозофског и људског смисла у лонцу живота. Такође, не сме се заборавити да појам „успех“ има индивидуалан карактер и може да варира од особе до особе.

Иако ми се речи „успех“ и „срећа“ понекад чине веома излизеним и чак претенциозним захваљујући свим данашњим брбљивцима који држе мотивационе говоре, тада ме је навело на размишљање и често размишљам о тим појмовима који за многе и даље представљају аспирацију, за неке притисак друштва, а за неке чак и потпуно гађење.

А у свету где не постоји меритократија (тај систем који каже да су достигнућа последица личних заслуга), успех може бити искључиво последица среће (у којој земљи си рођен, твоја друштвена класа, да ли имаш добро здравље итд.) и тиме је неизбежно довести у питање његову праву вредност.

Али добро, због његовог субјективног карактера, даћу прилику овој теми и овде ћу дати неке коментаре о томе како ја видим успех и његову везу са срећом. Јер, баш као што се до замора говори да новац не купује срећу, тако ни постизање „успеха“ (шта год то било) је не гарантује. И понављам, мислим да је и срећа у вези са срећом.

Почињем дељењем да сам имао веома променљив и нејасан професионални пут, понекад уз узбуркану активност, а понекад са периодима прекида; од рада у модерним корпоративним канцеларијама до волонтирања на местима без јавних услуга; и од гонилања економски амбициозних циљева до других са више хуманим приступом. Дакле, полазим од ове чудне радне разноврсности ка теми успеха и среће.

Јер, баш као што успех може бити само део наше среће, такође може допринети нашој несрећи ако не знамо како да се носимо са њим.

У многим професионалним срединама, најстереотипнији „успех“ се дефинише на више начина, укључујући постизање наших пословних циљева, рад за признату или престижну организацију, висок положај, гомилање знатног богатства, примање награда или других признања, унапређење на послу, стицање материјалних луксуза и слично.

За модерно друштво у коме живимо, многи фактори који одређују успех (као што су новац, слава, моћ или социјални статус) су индивидуалне природе и често се морају извојевати у веома стресној и жестоко конкурентној средини.

Али пазите, када ове стандарде успеха одређују други, а не ми сами, наши циљеви губе аутентичност и падамо у замку напора и такмичења под очекивањима других, а не сопственим.

И да разјасним, успех у конкурентном сценарију може бити веома добар када нас искрено изазива да будемо бољи људи и једноставно ценимо наш професионални раст. Али престаје бити вредан дивљења када је његова нијанса себична, када постане само-намињет притисак са јединим циљем да засенује наше колеге или да буде инструмент хвалисања.

Јер, баш као што успех може бити само део наше среће, такође може допринети нашој несрећи ако не знамо како да се носимо са њим. Превише наглашавање конкурентног успеха може бити штетно и оставити нас емоционално празнима и незадовољнима ако у њему не можемо пронаћи значајну вредност која доприноси нашим животима.

Морамо бити опрезни и признати да тај осећај такмичења може бити психолошка замка која може да отрује наш ум зависти, где уместо да ценимо и осећамо задовољство због онога што имамо, осећамо бол гледајући туђу срећну ситуацију. Треба избегавати такве површне поређења која могу заслепити нашу процену колико смо у ствари срећни.

С друге стране, опсесија успехом може упити нашу енергију и време, крадући нам време које бисмо требали да посветимо породици, пријатељима и себи самима, и спречавајући нас да боље уживамо у садашњем тренутку. Ова одвојеност може нас одвући од онога што је заиста важно и може имати негативне последице по наше ментално здравље.

Када проширите ум и интересе, када слушате своје срце и своје право биће, и када ставите ствари и људе који су заиста важни на право место у свом животу, бићете ближи редефинисању онога што за вас представља успех. Не мора бити ништа друго осим тога.

И онда, шта је за мене успех? Укратко, успех је несавршена равнотежа. Кажем несавршена јер је тешко успоставити подједнаку равнотежу између професионалног и личног живота. Ако то можете постићи, одлично, честитам. Али у свету увек праћеном несигурношћу и где је све подложно ентропији, може бити тежак посал дати једнаку важност и време свим кључним елементима нашег постојања.

Ипак, може се покушати. Барем треба имати на уму да када жртвујемо наше здравље, слободно време и квалитетно време које проводимо са породицом и вољеним људима, због превеликог фокусирања на професионални део, губимо сву равнотежу.

У професионалном животу, квалитет обављеног посла и позитиван утицај који има на побољшање нашег друштва су начини мерења успеха. С друге стране, имати високо плаћен посао који ништа не доприноси побољшању човечанства, за мене није вредно труда.

Која год да је ваша професија, увек можете пронаћи начин да ваша посвећеност буде успешно награђена и, истовремено, дати смисао вашем животу. Али не заборавите да се, у несавршеној равнотежи, и уз срећу, може наћи и срећа.

Рикардо Виљареал је редитељ документарних филмова. Режирао је и продуцирао дугометражни филм „The Domínguez, a Family Who Shaped the History of California“ за телевизијски канал KCET у Лос Анђелесу, Калифорнија, и режирао је и продуцирао „Ride with Larry“, инспиративан документарац за подизање свести о Паркинсовој болести и употреби медицинске марихуане, који је освојио неколико награда на међународним филмским фестивалима. Радио је на пројектима комерцијалне промоције између Мексика и Калифорније у канцеларији ProMéxico у Генералном конзулату Мексика у Лос Анђелесу и као независни предузетник. Био је председник Асоцијације EXATEC Калифорнија и био је волонтер у алтруристичким организацијама које промовишу науку и уметност (углавном музику и књижевност). Део је комисије за селекцију и жирија фестивала Cinema Culturas у Риверсајду, Калифорнија, за промоцију филмске уметности међу младим имигрантима. Био је потпредседник огранка у Португалу глобалне мреже Red Global MX.