Интервју са амбасадором Оскаром Мауртуом де Ромањом

Амбасадор Оскар Мауртуа де Ромања, признати правник и дипломата са дуготрајним искуством у перуанској спољној политици, анализира у овом интервјуу недавне дипломатске тензије између Перуа и Колумбије настале због спора око суверенитета над острвом Чинерија. Овај енклав у Амазонији покренуо је дебату која превазилази географска питања, јер укључује питања међународног права, историје граница и, што је најважније, способност обе државе да решавају своје разлике дипломатским каналима, а не сукобом.

Амбасадор Оскар Мауртуа де Ромања, који је два пута обављао функцију министра иностраних послова и сматра се једним од најутицајнијих гласова у области међународних односа у региону, даје аналитички приступ чиниоцима који су поново активирали ову контроверзу. Такође истиче улогу коју институције и дипломатија треба да играју како би се спречило да овај спор утиче на билатералну сарадњу у стратешким областима као што су трговина, безбедност и амазонска интеграција.

Кроз своје рефлексије, амбасадор Оскар Мауртуа де Ромања позива на разумевање да, без обзира на тренутну ситуацију, однос између Перуа и Колумбије суочава се са изазовом учвршћивања међусобног поверења и усаглашавања заједничког плана који ће омогућити превазилажење историјских тензија у корист регионалне стабилности.

У последњим месецима интензивирале су се тензије између Перуа и Колумбије, посебно у вези са суверенитетом над острвом Санта Роза и безбедносним изазовима на амазонској граници. Како ви оцењујете овај сценарио са правне и геополитичке перспективе и које дипломатске инструменте треба дати приоритет како би се избегло даља ескалација?

Наиста, слажем се да се ова ситуација може окарактерисати као низ тензија, али не и као спор или потенцијални сукоб. Перу ужива правну сигурност која подупире његов став, јер је перуански суверенитет над острвом Чинерија (погрешно названим Острво Санта Роза) чврсто поткрепљен међународним инструментима, као што су Споразум Соломон-Лозано (1922), Протокол из Рио де Жанеира (1934) и записи Заједничке комисије за демаркацију (1929), који су изричито доделили Острво Чинерија Перуу. Ови споразуми – признати од обе државе и регистровани у међународним институцијама – успостављају „камените“ границе, према међународном праву, позивајући се на принципе као што су pacta sunt servanda и неповредивост уговора. Колумбија, која недавно доводи у питање овај суверенитет (тачније, 2012. године, осам деценија након споразума), нема правни основ да поново отвара већ решено питање.

Сада, са геополитичке перспективе, контроверза настаје због хидроморфолошких промена реке Амазон, које прете да изолују Летисију (Колумбија) од њеног пловног приступа овој реци, феномен који би такође погодио и Икитос (Перу). Међутим, ове природне промене не оправдавају унилатерална поновна тумачења уговора, већ захтевају да се приоритет да билатералној сарадњи за управљање еколошким изазовима и изазовима повезаности. Амазонији су потребна заједничка решења у оквиру постојећих механизама, као што је Заједничка стална комисија за преглед перуанско-колумбијске границе (COMPERIF), дизајнирана да одржава граничну стабилност без мењања правног статуса, јер наведена Комисија нема надлежност да поново преговара уговоре или поново дефинише суверене границе, које су у потпуности усаглашене.

Са друге стране, перуанска држава је дала приоритет дијалогу и институционалним каналима, избегавајући непотребне ескалације. Недавно оснивање Дистрикта Санта Роза де Лорето (Закон бр. 32403) није непријатељски чин, већ легитиман поступак у оквиру нашег суверенитета у оквиру важећег правног система. Перуанско министарство иностраних послова, које је деловало са хладнокрвношћу и чврстином какву ова ситуација захтева, нагласило је значај поштовања уговора и активирања техничких инстанци, као што је предстојећи састанак COMPERIF-а 11. и 12. септембра. Овај став одражава посвећеност миру и регионалној стабилности, усклађену са регионалним форумима као што су Андинска заједница (CAN), Стална комисија Јужног Пацифика (CPPS), Организација споразума о амазонској сарадњи (OTCA), између осталих.

Амбасадор Оскар Мауртуа де Ромања, који је два пута обављао функцију министра иностраних послова Перуа и сматра се једним од најутицајнијих гласова у области међународних односа у региону

Амерички председник Доналд Трамп недавно је Лиму окарактерисао као једну од најопаснијих и најнесигурнијих градова на свету. Какав утицај овакве изјаве имају на међународни имиџ Перуа и како би наша дипломатија требало да реагује да би ублажила штету по репутацију?

Очигледно је да се Перу налази у контексту све веће несигурности, изазваној порастом организованог криминала и илегалних економија које делују у њему. Важно је истаћи да је то глобалан феномен који погађа велике метрополе широм света, због чега видимо да Лима није био једини град који је поменуо амерички председник. То нас наводи да кажемо да се криминал интернационализовао, што још више компликује његово решавање и координацију. Толико је тако да се данас говори о урбаном тероризму. Заузврат, наведени феномени имају и тренутан ефекат на репутацију наше земље, јер подривају поверење инвеститора и туриста.

Пред оваквим сценаријем, одговор мора бити чврст и заснован на доказима, усредсређен на јачање институционалних капацитета и, истовремено, на најаву конкретних мера урбане безбедности. Неопходно је опремити Националну полицију логистичком подршком (наоружање, патролирање, обавештајне јединице, између осталог); као и инсистирати на одузимању имовине стечене криминалним мрежама (у нашој земљи, на пример, кроз јачање закона о одузимању имовине); и контролу сировина, јер многе илегалне економије зависе од хемикалија и горива која морају бити под надзором, како би се ограничења њиховог скретања ка илегалним активностима.

Истовремено, сматрам да је економска дипломатија основно средство за координацију – са регионима и приватним сектором – плана поверења и безбедности за нашу земљу, као и за њене главне дестинације. Такође, било би корисно успоставити стандарде безбедности за туристичке и комерцијалне кластере; сертификате безбедних простора; и споразуме о техничкој сарадњи (праћење порекла, сајбер обавештајна делатност, контрола оружја) са нашим регионалним и глобалним партнерима, на пример, оживљавањем споразума на нивоу Интерпола и јачањем сарадње на андском нивоу.

Интервју са амбасадором Оскаром Мауртуом де Ромањом о тензијама између Перуа и Колумбије, у вези са суверенитетом над острвом Чинерија

У унутрашњој дебати у Перуу, поново се појавио предлог да се Перу повуче из надлежности Међуамеричког суда за људска права, како би се поново увела смртна казна. У том случају, какве ризике и последице би за земљу имала таква одлука?

Идеја да се Перу повуче из надлежности Међуамеричког суда за људска права (МАС ЉП), како би се поново увела смртна казна, поставља озбиљне правне и политичке импликације. Прво, Америчка конвенција о људским правима (Пакт из Сан Хозеа из 1969) поставља јасна ограничења употреби смртне казне, забрањујући њено проширење на дела која нису била предвиђена у време ратификације (Члан 4.2). Са своје стране, судска пракса Међуамеричког суда за људска права (МАС ЉП), у случајевима као што су Хилеар, Константин и Бенџамин против Тринидада и Тобага (2002), поновила је да државе не могу поново увести нити проширити примену смртне казне без кршења Конвенције. То значи да би сваки покушај у том смислу довео Перу у директни сукоб са својим међународним обавезама.

Такође, последице евентуалне денунцијације Конвенције биле би веома скупе за имиџ и веродостојност земље. И Венецуела (2012) и Тринидад и Тобаго (1998) напустили су међуамерички систем, и у оба случаја уочено је слабљење њихове међународне легитимности, довођење у питање на мултилатералним форумима и смањење поверења у погледу инвестиција и сарадње. Излазак из Међуамериског система људских права не подразумева само одрицање од суда, већ и изолацију од регионалног простора који пружа додатна гаранција заштите појединаца од евентуалних злоупотреба државне власти.

Важно је нагласити да перуанска држава није експлицитно навела намеру да денунцира Америчку конвенцију, већ је изразила интересовање да повуче „признавање надлежности МАС ЉП за решавање спорова“, наводећи да наведени орган интервенише у унутрашње послове државе. Међутим, потребно је истаћи да Америчка конвенција не успоставља никакав механизам за делимично повлачење државе из овог инструмента или за повлачење признања њене надлежности за решавање спорова. Конвенција се односи само на потпуну денунцијацију исте, на основу принципа неповратности у одбрани људских права. Стога, ово повлачење признања имало би само симболични ефекат на унутрашњем нивоу и Међуамериска комисија би наставила да разматра случајеве у којима се Перу тужи.

Пред наведеним, морам нагласити да међуамерички систем представља суштинску мрежу за јачање владавине права у Латинској Америци. Перу, који је у више наврата прибегавао Суду – чак и да брани права рањивих заједница и исправља унутрашње злоупотребе – нашао је у њему механизам равнотеже и демократске гаранције. Одрицање од те надлежности ослабило би наш положај као државе посвећене међународном праву и одбрани људског достојанства, основним принципима наше спољне политике.

Боливија је управо прошла кроз интензиван изборни процес, који је довео до другог круга, са резултатима који могу изменити политичку равнотежу у андском региону. Како ви тумачите овакав исход и како би то могло утицати на билатералне односе са Перуом и на Андинску заједницу уопште?

Недавни избори у Боливији означавају историјску прекретницу. Лично познајем оба кандидата која су прошла у други круг, обојица са 32,2% и 26,8% гласова. Родриго Паз Переира (син Хаимеа Паза Заморе, председника Боливије између 1989-1993) и Хорхеа „Туто“ Кироку, који је био председник Боливије између 2001-2002.

Након скоро две деценије доминације Покрета за социјализам (МАС), сматрам да недавни резултати најављују улазак у нову политичку фазу, са вођствима која желе да се дистанцирају од модела партијске хегемоније, као и да отворе циклус плурализма и демократске рекомпозиције. За Перу, који са Боливијом дели однос обележен географским суседством, енергетском међузависношћу и бинационалном агendom интеграције, ова промена нуди и прилике и изазове.

Боливија у транзицији захтеваће опрезност и прагматизам од наше дипломатије, избегавајући идеологизована тумачења и опклађујући се на институционалну стабилност суседне андске државе. Бинационални однос има, такође, дубок историјски контекст. Довољно је подсетити да је 1992. Перу дао Боливији обалу дугу 5 километара у Илу (Мокегуа), познату као „Боливиамар“, са приступом Тихом океану под посебним режимом коришћења, у гесту солидарности према њеној географској заробљености. Иако је овај пројекат имао ограничења у свом развоју, он представља симбол интеграционистичког духа и спремности Перуа да допринесе конструктивним решењима за историјске проблеме региона.

Овај преседан појачава потребу да се, у новом политичком контексту Боливије, озбиљно поново покрену бинационални пројекти инфраструктуре, трговине и биоцеанских коридора који би користили како андској висоравни, тако и макрорегији југа Перуа. Гледајући у будућност, боливијску транзицију треба да прати перуанска дипломатија која комбинује стратешку визију и културну блискост. Обе земље деле не само границу, већ и историјске, социјалне и језичке корене, који представљају природни мост за сарадњу.

Недавни састанак између Доналда Трампа и Владимира Путина поново је конфигурисао међународну шаховску таблу у погледу безбедности и енергетике. Са перспективе перуанског дипломате, какве лекције наша спољна политика треба да извуче пред сценаријом све веће биполарности и глобалних тензија?

Сматрам да живимо у преломним временима за реконфигурацију новог међународног поретка, који се све више учвршћује у повратку мултиполарне архитектуре.

Недавни састанак између Доналда Трампа и Владимира Путина може се анализирати у светлу теорије стратешке стабилности, чији централни аргумент наводи да међународни поредак тежи тражењу равнотеже када велике силе достигну еквивалентне способности одвраћања и успоставе механизме разумевања како би избегле ескалације. Током Хладног рата, то се претворило у споразуме о нуклеарној контроли између Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Данас, под новим условима, посматрамо да Вашингтон и Москва траже обнављање канала комуникације усред низa сукоба и глобалних тензија. У том смислу, конфигурација указује на мултиполарност вођену геополитичким Г3 (Сједињене Државе, Кина и Русија), где ће троугаона интеракција одредити и глобалну безбедност и енергетску и технолошку управљаност.

Стога, зближавање два шефа држава не треба читати искључиво кроз призму рата у Украјини, који иако је централна и све више забрињавајућа тема, истина је да обе државе имају заједничке интересе који превазилазе војно питање. Да наведемо неколико примера, дефинишу се питања Арктика као нове стратешке границе за поморске путеве и експлоатацију ресурса; енергетска трговина, са нафтом и гасом као векторима међузависности; и потреба да се обуздају глобални ризици као што је нуклеарна пролиферација; између осталих. За Трампа, обнављање економског канала са Москвом могло би уравнотежити тежину Пекинга; за Путина, делимично поновно отварање веза са Вашингтоном омогућило би му смањење прекомерне зависности од Кине. Ова динамика пројектује реалинеацију која ће имати директне последице на светску економију и мултилатерални систем.

Пред овим контекстом, спољна политика Перуа мора да настави да се потврђује на принципу активне неутралности (који потиче из европске теорије стратешке стабилности), јер се не ради о томе да останемо пасивни, већ да изградимо предлажући глас у одбрани међународног права, мирног решавања спорова и глобалне енергетске безбедности. Перу, као држава чланица АПЕК-а, Алијансе Пацифика и са солидном историјом учешћа у мировним операцијама, има способност да одржава односе са великим силама без угрожавања своје независности. Одржавање те равнотеже – то јест, бити поуздани партнер Сједињеним Државама, одржавати прагматичан дијалог са Кином и очувати везе у специфичним питањима са Русијом – биће суштинско за заштиту наших националних интереса и учвршћивање државне спољне политике у временима транзиције међународног поретка.

Коначно, пред председничке изборе у Перуу 2026. године, какве рефлексије сматрате важним о потреби да спољна политика задржи континуитет и државну визију, без обзира на промену влада?

Општи избори 2026. у Перуу исцртавају се као одлучујући тренутак у политичкој будућности земље, обележен високим нивоом несигурности, због све веће фрагментације и поляризације политичке климе. На осам месеци од избора, 50% Перуанаца још увек није одлучило за кога ће гласати на председничким изборима, а три главна кандидата – Рафаел Лопез Алиага (10%), Кеико Фуџимори (8%) и Карлос Алварез (6%) – не прелазе цифру од 10% гласова (Ипсос, 2025). Ова нестабилност одражава незадовољно грађанство које захтева не само конкретне предлоге, већ и вође са искуством, спремношћу и способношћу да изазову поверење.

Такође, суочени смо с невиђеном пролиферацијом опција. Тренутно, могло би се тврдити да имамо 37 политичких странака оспособљених за представљање кандидата (узимајући у обзир да су се до августа поднеле молбе за представљање изборних алијанси, које су биле 5 од 11 политичких странака), чиме се још увек конфигурише избор „неостварив“ са логистичке и когнитивне тачке гледишта за бираче. Овај сценарио политичке препонуде генерише ризик од преоптерећења информацијама, посебно за младе који ће први пут изаћи на изборе. У том смислу, сматрам да ће једноставни предлози, тачне информације, грађанско образовање, уз ефикасне институционалне филтере, омогућити артикулацију јасније, легитимније и ефективније понуде.

„Перу: Вокација за моћ и републику“ је рефлексија амбасадора Оскара Мауртуа де Ромање о његовој земљи

Оскар Мауртуа де Ромања је председник Перуанског друштва за међународно право (СПДИ), генерални секретар председништва Перуа (1980-1985), бивши министар иностраних послова Републике Перу (2005-2006) (2021-2022).